PISMO UDOMLJENOG PSA: “MOJA DUŠA JE PUNA OŽILJAKA I BOLI, ALI SPREMAN SAM DA TE VOLIM”!

Ako ste već vlasnik jednog udomljenog psa, spašenog iz azila ili sa ulice, onda ste nesumnjivo već videli i osetili tu posebnu zahvalnost u njegovim očima. I niste pogrešili. Spasili ste mu život, a on vam to nikada neće zaboraviti i vraćaće vam ljubav zauvek!

Sigurno ste ponekada osećali kao da vam njegov pogled govori “HEJ, SPASIO SI ME”. Koliko god da vas je to štene razveselilo, možda nikada nećete znati koliko vam je bezgranično i iskreno zahvalno što ste ga baš vi spasili. I zato portal iheartdogs.com prenosi PISMO jednog udomljenog psa!

Pismo od tvog udomljenog psa

-Moj život nije uvek bio lak. Na mene su vikali i činili neke stvari, koje nijedan pas ne bi trebao da doživi. Možda neću pokazati ožiljke, ali verujte mi, imam ih. Bole me. Uviek sam osećao da sam učinio nešto loše. Bio sam loš. Možda sam učinio nešto da zaslužim ovo. Ali, to je bio moj život. Napravio sam najbolje od toga. Igrao sam se kad sam mogao. Pokušao sam da ljude učinim srećnima. Ipak, bez obzira na sve, uvek se završavalo isto.

Naravno, napravio sam neke greške. Ali, niko nije slušao. Morao sam da izađem napolje, nisam hteo da pravim nered u kući. I tada sam žvakao cipelu, bilo mi je dosadno. Bio sam usamljen. Možda sam samo želeo malo pažnje. Ali, ne onu koju sam privukao. To je bolelo. Još uvek osećam bol. Svaki dan.

Onda se sve promenilo. Silom su me ugurali u auto i odveli me. Tako hladno mesto. Bio sam zaglavljen u kavezu. Bio sam prestrašen. Čuo sam druge pse. Lajanje. Neprestano lajanje. Zvukovi su me uplašili. Ali mislim da su se i oni plašili. Nije sve bilo loše. Sa vremena na vreme bi dolazili ljudi. Porodice. Deca. Razgovarali bi sa mnom i nasmešili se. Ali, nikada me nisu odveli kući. Nešto nije bilo u redu sa mnom? A baš bih mogao da budem dobar ljubimac. Hteo sam da slušam. Hteo sam da ih usrećim. Ali niko me nije hteo. To je bolelo.

Polako sam se navikao da budem tu. Hladni pod. Kavez. Povremeni posetioci. Sa vremena na vreme sam se igrao. Hrana je uvek bila ukusna. Ali, duboko u mislima osećao sam da nešto nije u redu sa mnom. Zašto me niko nije želeo? To je bolelo više od bilo kakve boli, koju sam ikada prije osetio.

Ali, jednog dana došao si ti. Toliko sam se trudio da budem dobar, ali nisam mogao da prestanem da se tresem. Mahao sam repom. Skakao. Video sam to u tvojim očima – ti ćeš biti moj dom, zauvek! Ovo nisam hteo da zabrljam. Uvek sam mislio da sam upropastim sve dobro. Možda nisam ni zaslužio da budem srećan. Ali, kad si kleknuo i stavio nos na moje lice, osetio sam to. Ljubav. Nikad to nisam osetio ranije. Zahvaljujući tebi – znao sam šta znači osećati se željenim. Potrebnim. I tako ste me odveli kući. Toliko novih mirisa. I ono što si mi stavio oko vrata i one sjajne stvari koje zveckaju. Volim to. Nisam veliki obožavatelj onoga što zakačiš za to kada idemo u šetnje, ali navikavam se. Igračke i poslastice. Ovo je život.

Ali, mislim da je najvažnija stvar koju želim da podelim sa vama OVO. Pogrešiću. Možda imam nesreću. Mogu da lajem. Mogu da žvaćem nešto što ne bih smeo. Ali, pokušavam. Zapamtite, u meni ima puno ožiljaka. Prošao sam kroz mnogo toga. I sve to boli. Ali svaki dan koji provodim sa tobom leči me. Vaša ljubav ublažava moju bol. Ne želim da učinim nešto i izgubim te. Dali ste mi novu nadu. Novi život. I zauvek ću biti zahvalan. Zauvek srećan. Sa tobom.

petface